СЛОЖЕНОСТ СУДСКОМЕДИЦИНСКОГ ВЕШТАЧЕЊА УМАЊЕЊА РАДНЕ СПОСОБНОСТИ

Аутори: Бела Прокеш, Ненад Мачванин

Резиме:

Приликом вештачења радне способности на захтев суда потребно сагледати велики број биолошких, функционалних, психо-сензорних и психо-социјалних особина јединке чија се радна способност вештачи. Такодје је потребно тражити, и до­бити, детаљне и јасне информације о условима рада. Најбоље би било да се ти подаци сакупе на лицу места и/или из Акта о процени ризика.

У поступку оцењивања лекар вештак треба да поштује општа начела вештачења, која подразумевају одгова­ра­јућу и општеприхваћену методологију при састављању налаза, на основу којег ће, по свом најбољем знању и искуству, сачинити своје мишљење.

Ради што већег приближавања ставова приликом вештачења, односно оцењивања радне способности, потребна је лична, емотивна и професионална зрелост и интегритет вештака, што се постиже и изградјује његовом сталном едукацијом.

У циљу израде методе или „алата“ помоћу којег би се вршила квантификације умањења радне способности, потре­бно би било размотрити коришћење неке од скала које постоје код нас и у свету. Оне се, медјутим, не би могле директно користити за оцену и процену умањења радне способности. У ту сврху би, интердисциплинарним приступом, требало развити експертне системе, који би, након одговарајућег периода тестирања, прилагодјавања и медјусобног упоредјивања, били примењени у сврху непристрасног оцењивања и вредновања свих чинилаца који се, како то доктрина медицина рада налаже, морају узети у обзир приликом оцењивања радне способности, односно степена њеног умањења.


ЗЛОСТАВЉАЊЕ НА РАДНОМ МЕСТУ У ЗДРАВСТВЕНОМ СЕКТОРУ

Аутори: Ристо Козомара, Јовица Јовановић, Маријана Матић, Јована Јовановић, Стефан Јовановић

Резиме:

Испитивањем је обухваћено здравствено особље Дома здравља. Злостављању на радном месту је из­ло­жено 50% испитаника. Најчешће жртве злостављања су биле жене (50,94%), старости од 26 до 35 го­ди­на (60%). Жртве злостављања имају значајно мању подршку надређених од особља које није мобин­го­вано (c² = 7,72; df = 2; C = 0,31; Cmax = 0.82). Најчешћи злостављачи су били шефови (52%) и колеге (23%). Злостављачи су примењивали 18 различитих врста мобизирајућих активности. Већина жртава (68,57 %) је пријавила злостављање, најчешће члановима уже породице док је 31,43 % мобингованих о то­ме није говорило из страха од последица. Код 82,86 % жртава злостављања су регистровани поре­ме­ћа­ји здравља, а депресија је забеле­же­на код 9,58% испитаника. Код 48,57 % особља мобинг је утицао на жи­вот у смислу дистанцирања од поро­дице, отуђености и асоцијалног понашања. Жртве злостављања су статистички значајно чешће имале жељу за променом радног места, него особље које није било жртва злостављања ((c² = 14.57, df = 1, C = 0.41, Cmax = 0.71). Жртве мобинга имају негативнији став према по­слу и осећају се емотивно исцрпљенијим на рад­ном ме­сту него особе које нису жртве злостављања (c² = 33.44, df = 6, C = 0.3, Cmax = 0.91). Индекс радне спо­собности жртава мобинга је знатно нижи од индекса особља које није било жртва злостављања (c² = 8.62, df = 3, C = 0.33, Cmax = 0.81). Злостављање на раду представља значајан ризик у здравству па је неопходно применити мере безбедности и здравља на раду.